16. SEPTEMBAR- dan zaštite ozonskog omotača
Sedamdesetih godina prošlog veka američki hemičari Šervud Roland i Mario Molina pokazali su da jedinjenjenja poput hlorofluorougljenika i halona, koja se pretežno koriste u proizvodnji frižidera, klima uređaja i boca za sprejeve, značajno oštećuju ozonski omotač. Istraživači su za ovo otkriće 1995. godine dobili Nobelovu nagradu za hemiju, a pažnja javnosti je ka ovom problemu naročito bila usmerena od 1985. godine kada je iznad Antartika uočena velika ozonska rupa.
Kako ozonski omotač štiti Zemlju od ultraljubičastog zračenja, postalo je jasno da ako nastavimo da ga uništavamo, ovo zračenje će postati znantno jače što direktno utiče na zdravlje ljudi i može da u velikoj meri poveća broj obolelih od raka kože. Kada se iz današnje perspektive govori o uspehu Montrealskog protokola, mnogi analitičari smatraju da ovo može biti jedan od uzroka zašto je ovaj dogovor dobio takvu podršku. Sa druge strane, doveo je i do pozitivnih efekata za koje ljudi ne bi možda na prvu loptu rekli da se tiču njihovog kvaliteta života, ali dugoročno su veoma važni.
hvaljujući Montrealskom sporazumu koji je sklopljen 16. septembra 1987. godine, ozonski omotač ima svoj dan. U svetu se dan zaštite ozonskog omotača obeležava od 1995. godine. Uprkos vrlo uspešno primenjenom Montrealskom protokolu, čiji je cilj smanjivanje proizvodnje i potrošnje hemikalija koje uništavaju ozon (kao što su hlorofluorougljenici i haloni), ove supstance, kojih je nekad bilo u frižiderima, sprej bocama laka i aparatima za gašenje požara, su još uvek prisutne u atmosferi. Stručnjaci procenjuju da će biti potrebno nekoliko decenija da se njihova koncentracija u atmosferi vrati na nivo od pre 1980, što je bio cilj pomenutog protokola, usvojenog 1987. godine.
Ozonski omotač koji je sada počeo da daje i znake oporavka je najbolji svedok tome da akcije koje se sprovode su funkcionalne i plemenite.
